Слађана Милијић
ЗАРАД ЗГАРИШТА
Заборављена, застах…
Згазих згариште земље.
Заруделом зором зграбих
Зажарело зрневље
Заболело, заустих
Запитах, затрњено
Зар збиља запустих
Забрежје загрљено?…
Замагљеном зеницом
Закапах закрвављени завичај.
Зауздах злоглас.
Зачух, загробни зов, Зоранов…
Звоно – зазвони…
Зајаука Зорка.
Завапи, заручница Загорка:
„Заспао Зоран, зло – злотворима!”
Занемело закована, замислех:
Затри, Звездо, зверињаке,
Заблуђене змијурине,
Забрложје, западљачко!
Зазборих, заузврат…
Зарад Згаришта,
Земље земљорадничке,
Затрњеног завичаја.
Зарад, Зорана…
Заклета, зажелех – затишје…

Слађана Милијић
СТИСНУТА СРБИЈА
Сли се суза.
Студен, срцем струји.
Слеђена сетом; стојим,
страхујем Свевишњи.
Слуђена сабласним сном
слике снохватице спајам:
Стрмен, странпутица, стрмен.
Светлост – сабијена.
Стишће свећу
сломљена старица.
Снег, стакласто сребро,
сече смрзнута стопала.
Стазу самоће, савладава.
Србија: Сатерана,
Стегнута, стиснута.
Светлошћу Свевишњег,
сачини сноп, Србијо,
стани стамено.